Od svog nastanka 2017. godine grupa Kulturociklin neguje određenu estetiku i poetiku i njeni elementi se mogu prepoznati u konvencijama epskog pozorišta Bertolta Brehta. Oni su sadržani u više različitih elemenata: od bavljenja društveno-angažovanom savremenom tematikom (pozicije moći u društvu, nasilje, politika, obrazovni sistem, kulturološke paradigme), preko ukidanja četvrtog zida i igranja u rampi („Kulturociklin End Call“, „Kralj Ibi“, „Paklena pomorandža“), interakcija i komentarisanja upućenih publici, deklamovanja teksta na sceni i stalnih izlaženja iz likova – kojima se svesno ukida pozorišna iluzija, do scenografskih rešenja, songova koji prekidaju radnju i relativizuju je, minimalizma rekvizita koji tokom predstave dobijaju nova, često pamfletska značenja.
Uvodeći publiku u svet Nigdine (naziv iniciran od same grupe tokom rada i zasnovan na novom čitanju Žarijevog teksta, ali i njegovih teoretskih radova) Pripovedač u predstavi „Kralj Ibi“ grupe Kulturociklin dodaje i sledeće:
“Nigdina se, dakle, nalazi svuda, a pre svega tamo gde već živimo. Sličnost je i u ovom jednom jedinom drvcetu u Nigdini koje će uskoro, kao ostatak jedne zastarele ekološke vazdušne tradicije biti posečeno. Ali o tome kad dođe vreme i ponestane vazduha. Vi još uvek lagodno dišete – što će reći da smo na početku. Glavno lice Nigdine je Gospodin Ibi. Gospodin Ibi je zaista gnusan stvor i zato liči na sve nas – vas, kako se pogleda. On će u ovoj predstavi ubiti kralja Nigdine, a zatim, postavši kralj, ubiti plemiće, državne službenike, umetnike, radnike i na kraju seljake. I tako, pošto će ubiti sve živo – ubiće i par krivih – tako da ispadne moralan i normalan čovek. Najzad, upozoriću vas još da smo sve ovo spremili na brzinu i bez proba, ali da zaista nismo ni mogli drugačije – ni uvežbaniji orkestar, ni prave dvorce ni brže konje, najzad, ni zadivljujuće haljine i rekvizitu. Pa čak ni zadivljujuću publiku. No, možda nas ipak iznenadite.“
Citirani deo originalan je dopis članova Grupe i u njemu su sadržane neke od bitnih značajki epskog pozorišta – od direktnog obraćanja publici u cilju rušenja pozorišne iluzije, demistifikacije, ukidanja empatije, otkrivanja toka radnje čak i njenog kraja, kao i nedostataka u scenografiji i kostimima, do direktne kritike i same publike i njene pasivnosti. Prisutno je i Brehtovo „lukavstvo da se istina proširi“ i „obmane podozriva država“ dato u imenovanju bajkovitog prostora Nigdine koja je ništa drugo no „tamo gde već živimo“ a u kojoj Ibi „liči na sve nas, vas, kako se pogleda.“
Isti Pripovedač tokom celokupnog trajanja predstave izlazi iz svoje uloge (tokom trajanja zamrznutih okvira) objašnjavajući i diskutujući sa publikom: “Ja se opet izvinjavam, ovde će morati još jedno pojašnjenje. Mi smo, znate, pored problema sa budžetom, imali i malih poteškoća da nađemo glumce. U Nigdini, vidite, umetnost nije baš mnogocenjeno zanimanje. I ovo što vidite – to je sve besposleno i netalentovano, amateri jednom rečju. No, da pređemo na stvar. Za potrebe teksta – ovaj ovde ubijeni Kralj sada će postati Kraljica.”
Postavljanje publike u neugodan položaj ovde ne završava – lik Umetnika zatim seda u publiku, nakon čega se pojavljuju Ibijevi stražari i pokušavaju da ga odvedu. Publika će još jednom biti stavljena pred poziv da reaguje, a radnja se pokazati u brehtovskom „procesu stvaranja“.
U obrazloženju Žirija 10. Međunarodnog Juventafesta u Sarajevu, na kome je ova predstava osvojila Specijalnu nagradu žirija piše:
„Predstava na koju je nemoguće ostati ravnodušan. Maštovito iskoristivši minimalistička scenska sredstva kao refleksiju represivne svakodnevnice u kojoj živimo, ovi mladi ljudi su sa scene postideli našu građansku inertnost i pozvali nas na odgovornost. I uspelo im je. Pokrenuli su nas izazvavši snažnu emotivnu i fizičku reakciju publike, koja se spontano pridružila njihovom buntu koji se širio i nakon završetka predstave.“
Predstava „Kralj Ibi“ završava još jednim dopisanim komentarom u Žarijev svet, koji izgovara Pripovedač, a koji se može dovesti u vezu sa podsticanjem kritičke svesti i aktivizma epskog pozorišta:„Za one koji se pitaju kad će kraj ove predstave – tu smo – na samom koncu. Stoga se strpite još čitavih tri minuta. Moje poslednje, bedno zaduženje u ovoj predstavi – u nedostatku budžeta, volontera, umetnika i zdravog razuma uopšte – biće da budem – konj. (spušta se na sve četiri, rže i dalje objašnjavajući) Bila je to, zapravo, duga rasprava i na kraju samo doneli odluku da je konj neizostavni deo ove scene i da ne možemo da me izbacimo. Mislim konja. Ovaj ovde kralj uzjahaće konja i povesti narod u rat. I tu se predstava završava. Samo, pre nego što počnete da se smejete konju, to jest meni – zamislite još ovo – zavesa se polako spušta i oni koji sa Kraljem Ibijem idu u rat- ste VI! Znate, mogu ja da budem sto puta konj – ali vi ste oni koji su dozvolili da se sve ovo desi. Ćutali ste kad su osuđivali sudije, smejali se kad su pali plemići. A šta ste radili kad su umetnicima vezali trake preko usta? Ništa, sedeli ste na svojim udobnim mestima. I mic po mic, ona rupa se širila i širila. I odjedamput – hop – vi ste u rupi, mnogocenjeni narode. Dakle, zavesa se spušta i sve vam je lakše da zamislite i zavesu i konja i Ibija i sebe.. “
Najzad, ono što takođe ilustruje primenu elemenata epskog pozorišta Bertolta Brehta na rad grupe Kulturociklin su upotrebe songova (u svim produkcijama) koje kontrastom veselog tempa i mračnih tema koje donose podsećaju na Brehtove, kao i samom neprimerenošću trenutaka u kojima se pevaju (scene nasilja, ubistava, mučenja), zatim scenografije koja je minimalistička, ispunjena znacima-simbolima koji poprimaju raznorazne funkcije u izvođenju (novine i transparenti su i kostimi i scena i rekviziti u Ibiju, čak i lokalizacija radnje; mikrofoni u „Kulturociklin End Call“, štapovi i šeširi u „Paklenoj pomorandži“).
Kao završni deo Kulturociklinove trilogije koja se bavi pozicijama moći u društvu, nakon predstava “Kulturociklin End Call” i “Kralj Ibi”, projekat “PaKlena pomorandža” koji svoju premijeru očekuje 4. marta – koristeći brehtovska sredstva (minimalizam, maske, rušenje četvrtog zida, demistifikaciju i distancu, prikaz niskog i moralno problematičnog, fragmentarnost i otvorenost radnje, komentare i songove) kritički propituje sisteme koji ugrožavaju i tlače mlade, kao i načine na koje se protiv tih sistema može boriti. Reč je o novom čitanju “Paklene pomorandže” Entonija Bardžisa kome je pored novog teksta dopisano i stalno izlaženje u publiku i diskutovanje sa istom upravo remećenjem “bezbedne udaljenosti i prijatnog pozorišnog osvetljenja” a koje nastoji da bude Brehtov čekić u buđenju zaleđenog, uspavanog mora gledališta u kome živimo ili pre jednako aktuelnog vremena, kako bi to Breht izrekao – „velike zamršenosti… velike represije… velikog varvarstva“ u kome mlad čovek odrasta danas. Otud i osećaj da je Breht nikad potrebniji.