Odmah na početku – ne zamerite – ovo je lična priča. I možda se kao takva neće uklopiti u propozicije ove Konferencije. Pa opet, nismo li ovde da delimo upravo lične priče, lična iskustva – ona koja su nas, ponikla iz ličnog, vodila preko i van njegovih granica, transponujući se iz ličnih u poetska, scenska, u životna i životvorna? I to je upravo stvar sa teatrom u obrazovanju, sa obrazovanjem uopšte. Postoji ta fraza sa kojom se ne slažem da je obrazovanje “priprema za život” – ne, ono je život sam. I, kako bi menjao svet oko sebe, taj život se prvo menja iz sopstvenog unutrašnjeg jezgra. Iz jednog jedinog pokreta koji se zatim kao talas, kao putovanje, širi dalje na sve što ga okružuje. Ovo je priča o putovanju jednog pokreta. Ovo je priča o Sabiju, Viki, Tangu, Sofi, Dušanu, Mariji, Urošu.. o tebi, meni, svima nama. O plesu, umetnosti, o životu kao putovanju jednog pokreta od distance do bliskosti.
What’SAP Art Camp u Budimpešti, u trenutku kada sam se od njega udaljila devetsto kilometara do Rovinja u Hrvatskoj, podsetio me je da su istinska putovanja unutrašnja. Setila sam se našeg poslednjeg okupljanja na završnoj refleksiji – sedela sam na podu, u krugu i tako prividno nepokretna razmišljala o hiljadama kilometara ličnog puta koji sam prešla u tih petnaest dana. Razmišljala sam o strahovima, frustracijama i ljutnji sa kojima sa posle duge i zahtevne školske godine došla, a koje sam u Budimpešti tokom radionica osvestila, očistila, transformisala u nešto sveže, pokretačko, otvoreno, a onda i ponela u novo mesto, Rovinj, a kasnije i svoj zavičajni grad, školu, radni prostor, rad.
Sa napomenom da to nije bilo samo “Sabijevo putovanje” već putovanje svih nas, dozvolite potrebu da objasnim zašto ovakvo imenovanje. Reč je o nečemu što je izgovorio jedan od mentora projekta Hrištof nalazeći, po meni, savršeni izraz za domete i moć koju dramska i plesna metodologija imaju u osnaživanju pojedinca i grupe. Sumirajući sve što se desilo, sve što smo doživeli tokom trajanja kampa, napravio je poređenje sa promenom koja se u telesnom držanju videla na jednom od učesnika – dragom Sabiju iz Mađarske. Na početku rada povučen, introvertan, sa pogledom čvrsto prikovanim za pod, Sabi je do kraja kampa polako dizao taj pogled, da bi se krajnje “Sabijevo putovanje” moglo ilustrovati i vratima svog doma koji nam poslednjeg dana širom otvara i trenutkom u kome zajedno sa lampicama u sobi sija i Sabijev osmeh, lice i sada direktni, beskrajno široki i topli pogled koji obuhvata sve nas tog trenutka u toj sobi. Nije nam Sabi tog dana otvorio samo vrata svog doma, Sabi nam je otvorio vrata svog unutrašnjeg sveta, menjajući (osvetljavajući) istovremeno i naše.
Savršena ilustracija je i ključna reč kojom smo se bavili na radionicama – distanca. Od svih tih ličnih granica, preko kilometara koji je svako od učesnika prešao dolazeći u Budimpeštu do jezika – koji je, samo isprva, poput ovog pojma bio – distanca. Sećam se trenutka u kome zajedno sedimo na ulici i čuje se žamor različitosti tih jezika a osećaj koji sve to prati – razumevanje. Jednako smo tako baveći se pojmom distance – dolazili do bliskosti.
Jalom ima to divno razumevanje bliskosti kao “recipročnog samootkrivanja” – “jedna osoba čini prvi korak i otkriva nešto intimno, time preuzimajući rizik, a drugi uzvraća recipročno, tako oni zajedno produbljuju svoj odnos kroz spiralu samootkrivanja” (Gledanje u sunce, 2011, str.122) – što sve podseća na ples. Približavajući nam principe plesne metodologije, Sofi je govorila o nivoima, prostoru, telu, kontaktu. Ukratko – širini i otvorenosti. Pa i hrabrosti “prvog pokreta/koraka”, kontakta očima u građenju odnosa, priče, bliskosti kroz uzajamnost svih tih pokreta. Pričala nam je o građenju mostova. Zapravo, nismo pričali – pokretali smo se, plesali. Jedan od uistinu inspirativnih trenutaka je dolazak grupe (naziv grupe?) devojaka u kolicima sa kojima smo na zajedničkoj radionici gradili mostove, rušeći sopstvene predrasude i strahove.
Ono što moje iskustvo može činiti zanimljivim za ovu Konferenciju možda je upravo višestrukost pozicija u kojima sam se nalazila u Budimpešti. Pozvana kao jedan od najboljih edukatora Srbije, kao nastavnik koji nastoji da kreativni dramski proces inkorporira u rad na času, u Budimpešti sam bila i trener i učesnik i izvođač, posmatrajući i promišljajući proces iz različitih perspektiva, a nakon Budimpešte nastojeći da ga jednako primenim i u svom ličnom kao i u radnom iskustvu. Činjenica da sam u njemu našla bogate i inspirativne materijale i alate i za lični koliko i profesionalni angažman, još jednom govori u prilog ogromnog i dugoročnog značaja i dometa koji ovakvi projekti imaju.
A kada kažem dugoročni domet pomislim opet na ono putovanje Sabijevog pogleda, na paljenje lampica u njegovom domu, pomislim na Viki koja mi pruža ruku na sceni, pomislim na sve pokrete koji su na tim radionicama krenuli iznutra, kao talas, kao impuls potrebe za povezivanjem, otvaranjem, koji su se širili preko svih ličnih, jezičkih, kilometarskih, telesnih granica, preko kolica – kao mostovi – i onda vidim jasnije zašto smo časove po mom povratku započinjali i nastavljali pokretom, vidim druge Sabije u učionici, vidim sebe kako pokušavam da premostim nove granice.
Sofi je na završnim refleksijama govorila o odgovornosti. Jalom je, takođe, promišljajući bliskost govorio o odgovornosti. Ova Konferencija, naš razgovor ovde je odgovornost. Ples/umetnost/obrazovanje – sve su to priče i o odgovornosti. Pokret traži da se nastavi pokretom. Da se pretoči u novi.
Pa – koji je naš sledeći pokret?
Sandra Maksimović, trener i performer u projektu “2078 km”
