Proteklih godinu dana u školi “Sveti Sava” čitanjem i igranjem romana „Ja sam Akiko“ Stefana Tićmija razvijali smo proces čiji je cilj bio razumevanje unutrašnjeg iskustva devojčice Akiko, pretvarajući ga iz usamljenog u zajedničko. Susret i tribina sa piscem 7. marta 2026. (na poziv Narodne biblioteke “Rade Drainac” i Doma kulture Prokuplje) doneo je novu dimenziju odgovornosti – prema delu, prema liku i načinu na koji ga delimo sa drugima.
Polazeći od Akikine misli o ljubavi kao „beskrajne potrage za toplinom“, pokušaću da ovo iskustvo obuhvatim kroz tri njena porekla: toplinu Tićmijevog jezika, toplinu čitanja koja nastaje u prepoznavanju unutrašnje topline likova i, konačno, toplinu adaptiranja i igranja. Upravo kroz taj proces postalo je jasno ono što Akikinu priču čini nužnom – prisustvo hladnoće sveta – jer Akiko-svet je hladan i strukturalno disfunkcionalan, a deca u njemu moraju da uče da opstanu unutrašnjim resursima.
Scenska odluka da se lik Akiko podeli na pet devojčica proistekla je iz potrebe da njeno iskustvo prestane da bude privatno i postane podeljeno – ne kako bi se ublažilo, već kako bi se moglo nositi zajedno. Ovo prihvatanje i nošenje Akiko sveta pritom nije popuštanje ili pasivnost, to je prepoznavanje realnosti sveta – deca uče da identifikuju šta je stvarno prisutno, a šta deo imaginacije; da prepoznaju ono što nije imenovano; razvijaju osetljivost za granice – gde završava tuđa, a počinje njihova odgovornost; uče da prepoznaju unutrašnju snagu umesto da se oslanjaju na spoljašnju podršku koja često ne dolazi. Na neki način to je sposobnost empatije koja ne ulepšava, otpornosti i adaptacije u prepoznavanju sopstvene moći, najzad – iskustvo odgovornog deljenja unutrašnje topline – u igri i susretu sa drugima – da zajednički nose iskustvo topline dopuštajući različita tumačenja i doživljaje (iskustvo zajedništva koje ne briše razlike) i da u susretu sa piscem (autoritetom) osete i autonomiju sopstvenog delanja.
Kod ovako tihih, krhkih i otvorenih dela poput „Ja sam Akiko“ susret sa piscem nosi brojne opasnosti – od potresanja autonomije čitanja i prostora za individualna tumačenja, do prekrivanja i skrivanja one hladnoće sveta ličnom toplinom autora. Bilo mi je jako važno da deca ostanu sa pitanjima, čak i nelagodom koju Akiko-svet izaziva. Da i ovaj susret bude proces, ne jedan lep događaj; da bude etički čin, a ne još jedna školska aktivnost. Mene lično uvek zanimaju pitanja – šta se desi sa čitanjem kada se pojavi autor, da li se nešto izgubilo ili pojačalo, da li su čitaoci tražili potvrdu ili odgovornost? Šta pisac nije rekao – i zašto je to važno?
Na našu veliku radost, susret sa piscem nije zatvorio proces, već ga je produbio. Deca su osetila autonomiju sopstvenog delanja i odgovornost prema tekstu i likovima. Upravo to iskustvo, koje kombinuje refleksivnost, etiku i kreativnost, pokazuje zašto je rad sa Tićmijem toliko važan i kako pedagogija i scena mogu biti prostori emotivnog razvoja.
Susret je na kraju bila toplina ozbiljnosti, „šašave ozbiljnosti“ – svest da tekst, jednom podeljen, više ne pripada samo autoru i da zajedno nosimo odgovornost prema daljim životima umetničkog dela.
Autor teksta – Stefan Tićmi/ Adaptacija i režija – Sandra Maksimović/ Igraju – Janja Pavlović, Nikolina Stanivuk, Milena Petrović, Nađa Savković, Petra Knežević, Jovana Krstić, Bogdan Stojanović, Damjan Zdravković i Đorđe Trajković/ Tehnička podrška – Aleksa i Sara Bacić/ Produkcija – Kulturociklin i OŠ “Sveti Sava”
Autorka teksta – Sandra Maksimović