Pozorišni festival dece i mladih Mater Terra, posvećen temama ekologije i ekologije duše, održao se 27. i 29. novembra 2020. u onlajn formi zbog vanrednih okolnosti izazvanih pandemijom korona virusa, a publici je predstavio tri predstave preko Zoom platforme, uz razgovore o njima i Okrugli sto o dramskom obrazovanju u kriznoj 2020.
Ekipa “Kulturociklina” predstavila se projektom “Kulturociklin 2m”, a tokom Okruglog stola imala je prilike da razmeni utiske o tuđim predstavama, kao i iskustva u radu na svojoj, u čemu su joj se pridružili i voditelji dramskih grupa. Izuzetnu posvećenost i entuzijazam svih grupa prepoznao je i Stručni tim festivala – pozorišna rediteljka Minja Bogavac i dramska pedagoškinja i osnivačica “Škozorišta” Ljubica Beljanski-Ristić, čiju evaluaciju prenosimo:
“Uspešno ostvaren kvalitet, izuzetno bitan kada je u pitanju festival koji u svom fokusu ima ekologiju i ekologiju duše, jeste onaj koji je ove tri grupe svrstao u red koji često ni “velikim grupama” nije dostižan niti ostvariv, a to je da grupe koje učestvuju u punom smislu ispunjavaju željene ciljeve i koncept festivala. Čestitke!
Sve tri grupe su svojim predstavama progovorile o vrednostima međuljudskih odnosa i ljudskosti, o neophodnosti kritičnosti i očuvanju integriteta, o životu i postupcima koji ostavljaju tragove i uče nas odgovornosti kako u odnosu na sebe, ovde i sada tako i za druge ljude, svet u kome živimo, njegovu budućnost i budućnost generacija koje nas sve nasleđuju. Sve tri grupe ukazale su nam kako se može, kako je moguće i kako “…ostati zdrav u nepredviđenim okolnostima u kojima živimo.”
Pokazali su da su aktivni, svesni razvojnih procesa kroz koje prolaze, osetljivi na okolnosti u kojima žive i odrastaju i u kojima učestvuju i deluju u procesu koji im daje mogućnost da se radi i stvara nešto zajedno, koautorski, stvaralački, uključujući i svoje najbliže i svoju publiku. Oni su pozorišta koja neguje “mi” i otvaraju nove dimenzije u zajednici koju čine odnosi, komunikacija i interakcija “ja, drugi, svet”. Zajednici koja se oblikuje i koja deluje na međusobnoj podršci, traganju, preispitivanju i stvaranju, objedinjene u negovanju potrebe, prava, odgovornosti i svesti o i za svoje delovanje u svetu koji ih okružuje i vremenu u kome žive. Oni su pozorišta koja liče na najlepše priče iz života zajednice u dalekoj prošlosti, ali nam daju i čine vidljivijom sliku budućih vekova čiji oslonac i traganje na tom putu otkrivaju ne samo velika događanja i promene, nego i male zajednice i promene među kojima svoje mesto imaju i ove tri pozorišne grupe.
Zato, ne samo zbog okolnosti što predstave nismo gledali uživo i što to ipak nije pozorište u onom smislu koje ga čini živim događanjem u bliskom susretu i doživljaju, već s pogledom, osećanjem i željom da, grupama koje su učestvovale, odam priznanje za njihov doprinos koji su dali svojim učestvovanjem, uneli dušu, stvaralačku radost i entuzijazam, svoje znanje i veštine, svoj stav i poruku, svoju viziju, ovaj tekst neće biti tekst o uspehu svake predstave ponaosob (bolje reći dokumenta o predstavama) sa stručnim savetima. Ovaj tekst je zajednički za sve tri grupe i govori o zajedništvu koje može da stvori pozorište. Duboko verujem u trag koji će ostati sačuvan o ovom susretu i ostvarenom zajedništvu. Trag koji neće uništiti niti izbrisati ovo turbulentno vreme u stalnom sudaru suprotnih osećanja i pokušaja traganja za smernicama delovanja. Trag koji će biti zabeležen malom živom i svetlom tačkom na velikoj mapi sveta pozorišta koju čine zajednice dece i umetnika pozorišta u međusobnoj podršci i zajedničkoj viziji za lepši, pravedniji i bolji svet.” Ljubica Beljanski-Ristić