Već neko vreme tražim reči kojima bih započela priču o iskustvu Igmanskog obrazovnog foruma u organizaciji Centra za obrazovne inicijative “Step by Step”, a koji se održao od 15. do 17. novembra 2024. na Igmanu, okupivši neke od najznačajnijih stručnjaka iz oblasti obrazovanja – Borisa Budena, Aleksandra Baucala, Slavka Gabera, Borisa Jokića, Nenada Veličkovića, Asima Mujkića, Anu Pešikan, Galeba Nikačević, Sanju Petrović Todosijević i mnoge druge.
Po rečima organizacije, Forum je bio zamišljen kao “središte okupljanja kritičkih pedagoga, slobodnomislećih pojedinaca i učitelja sa svih nivoa obrazovanja, s ciljem kreiranja filozofskih temelja za naprednije i humanije obrazovanje” i težnjom ka “stvaranju platforme za razmjenu ideja i okupljanje dobrih ljudi kako bismo zajedno oblikovali kvalitetniji obrazovni sistem i očuvali radost djetinjstva za svako dijete.”
Lično, bilo mi je važno da postavim pitanja sa čime smo se sa Foruma vratili i šta mi je kao nastavniku i čoveku (jer nastavnici jesu ljudi uprkos samonametnutom imidžu) ovo izmeštanje donelo. Baš izmeštanje jer ovo iskustvo zaista jeste bilo i fizičko i duhovno izmeštanje van granica stvarnosti i okolnosti u kojima vrlo često zaboravljamo da reflektujemo i svesno osećamo, doživljavamo i preispitujemo tu stvarnost.
I, neočekivano, reči koje tražim donosi mi jedno čitanje Gaborove knjige “Mit o normalnom”. Gabor, naime, govoreći o kompleksnosti saosećanja kao takvog, spominje nešto što naziva “saosećanje mogućnosti”:
“U ovom najdubljem aspektu saosećanja postajemo svesni da je moguće i ono što nam često izgleda nemoguće, da ono što nam je potrebno i za čim čeznemo može da se ostvari” ali da je neophodno da “negujemo tu vezu jer nam svakodnevni život ne pruža dovoljno ubedljivih dokaza”.
Ovo “držanje vrata otvorenim” ili kako smo ga na Forumu u internim diskusijama nazivali “nadom” je zaista ono što mi je učestvovanje u Forumu donelo. Na putu od “sahrane do venčanja” ili propitivanja raznolikih pokušaja reformi obrazovanja i njihovog “slavnog propadanja”, kao i kompleksnog geo-političkog konteksta u kojima se ona dešavala – mi smo otvorili vrata za nadu, susrevši iza vrata inspirativan i neverovatan ljudski potencijal – ljude koji veruju, bore se, kojima je stalo na različitim nivoima obrazovanja – upravo ono čime poentira i Gabor – sreli smo “neuništiv potencijal za dostizanje celovitosti” (lične, kolektivne, društvene, obrazovne).
Povlačeći oštru razliku između (samo)sažaljenja (kao nezdravog i nefunkcionalnog, a kojim smo često preplavljeni u sistemu) i ovako shvaćenog (samo)saosećanja/ nade kao vitalnog puta ka dostojanstvu, hrabrosti i, najzad, slobodi, Gabor je na tragu onog što i Nenad Veličković (uzgred, jedna od meni lično najinspirativnijih tribina na Forumu) naziva “uspravljanjem čoveka” kao osnovnog cilja obrazovanja uopšte.
Najzad, zajedno sa nadom, sa Igmanskog obrazovnog foruma ponela sam i Veličkovićevu knjigu “Čari prepričavanja”, koja je i sama duboko transformativno čitalačko (i životno) iskustvo.
Može li se više?
https://www.fokus.ba/vijesti/bih/igmanski-forum-okupit-ce-najvece-slobodne-umove-u-obrazovanju/3367972/